Из школе
у највећем броју
излазе збуњени млади људи.
и потребних животних знања.
Отуђени од себе,
прилагођени систему,
убеђени да морају наћи
своје место у њему.
А за шта су деца способна
након свршене школе?
Оспособљена да сатима седе
и раде оно што не воле…
Помирена да живот
није чудесан и леп,
већ препун притисака и тензије.
Остаје само издржати га
до пензије…
Нећемо престати да пишемо
каква школа једино сме да буде!
Да ствара здраве, мудре
и облагодаћене људе
који свет мењају и буде!
Деца не воле школу.
Бесмисао што јечи.
Бескорисне лекције
и празне, неживе речи.
Деца су чудесна бића!
И креативна сила!
А ретко које се извуче
без посечених крила.
Школа им ломи дух
под маском образовања,
али у њој одавно
нема истинског знања.
Они што програме пишу
у важне фотеље су сели.
Не знају ништа о деци,
можда их нису ни срели.
Деци је потребан покрет,
река, ливада, шума!
А затворени су сатима,
док не сиђу са ума…
Деца су питалице!
Смели истраживачи!
А од њих се тражи да ћуте
и буду неми слушачи.
Ако им желимо дати
врхунску културу,
вратимо житије Светих
у дечију литературу.
Вратимо свакога дана
озбиљну фискултуру,
и много чешће ликовну
и музичку културу!
О важности јаких мишића,
о нутријентима кључним,
о лековитим тајнама
зашто их нико не учи?
Свест о телу и покрету,
колико здрављу годи…
Зашто се ћути о томе
колико седење шкоди?
Деца желе да раде,
да користе алате,
да своју храну саде,
природне циклусе схвате…
Деци је потребан осећај
да већем добру служе…
Зашто их школа не учи
прву помоћ да пруже?!
Што не би од малена
психологију знала?
Деца о души лако уче
чак и када су мала…
Препознати своје потребе
и емотивно стање.
Чување својих грацница
и туђих поштовање…
Деца су духовна бића
креативног ткања,
трагаоци за сврхом
жељни истинског знања.
Вратимо Бога у школе!
Вратимо смисао знању!
Вратимо мудрост у књиге!
Образ образовању!