Школство у Банатској Тополи има традицију дугу готово два столећа. Забележено је да је прва школа у селу отворена још далеке 1816. године, да је била мешовита трогодишња и са два наставна језика – мађарским и немачким. Из публикације објављене 1856. године имамо податак да је тадашња школска зграда уједно била црква, школа и општина и на основу тога се може претпоставити да је била лоцирана на месту данашње цркве, у строгом центру насеља. Средином 19. века школе у Тополи и Новом Селу су могле претпоставља се имати по 50-60 ђака. Топола је 1893. године проглашена општином, а школа постаје шестогодишња. Подаци из 1908. године говоре да је у школи радило двоје учитеља са 142 ђака, Вилма Франко са 76 ученика, а Јанош Тиц са 66 ђака.

1914. године је у току летњих месеци завршена градња тада нове школске зграде која је располагала са две учионице и два учитељска стана. Тако је пре више од сто година  у ову школу кренула прва генерација ђака првака, генерација рођена 1908. године, којих је према књизи рођених било око педесет. Наставу је тада водила учитељица Вилма Франко која је готово читав свој радни век провела у нашој школи. Након Првог светског рата 1919. године школу је похађало више од 200 ђака. Одлуком министра просвете 1939. године у Банатској Тополи је формиран 4. разред Више народне школе, чиме је у овдашњој школи по први пут уведено осмогодишње школовање. Велики број ученика је у школу долази са тада многобројних околних салаша што је често отежавало одржавање наставе јер у време тежих временских услова та деца нису могла доћи у школу. После Другог светског рата школу похађа 123 ученика, а национални састав је значајно променио. Доласком живља српског порекла током 1946. године из Босанске крајине знатно је повећан број деце у селу и настава почиње да се одвија и на српском језику, а школа броји око 190 ђака.  

Почетком шездесетих година двадесетог века поново се отварају 7. и 8. разред и школа поново постаје осмогодишња. У том периоду своју просветну каријеру у нашој установи започињу будући дугогодишњи директор Чемере Лајош, затим Јелка Пилиповић, Иванка Рожа (Влајков), Биро Илона, Јураковић Илона, Кочиш Ференц и Ач Иштван. Школске 1967/1968. године 5. разред је имао 26 ученика, 6. разред 34, 7. разред 24, а 8. разред 21 ученика.

70-те године школа је добила новог учитеља Фејеш Ђезу који је деценијама предавао одељењима разредне наставе на мађарском језику. Математику у предметној настави почиње да предаје Јелица Лејић-Станаћев. У том периоду затворен је и застакљен велики ходник у горњој згради, а у дворишту је изграђен нови санитарни чвор. У старој дворишној згради формирана је радионица за техничко образовање и фото-лабораторија. У оквиру старе зграде се налазила и зборница, као и директорска канцеларија.

Коначан преображај школа је доживела у 80-тим годинама, када је у дворишту изграђено ново крило школске зграде које је предато на употребу школске 1987/1988. године, а располагало је фискултурном салом, свлачионицама, зборницом и просторијом за помоћно особље у приземљу, као и са три учионице, школском архивом, библиотеком и директорском канцеларијом на спрату зграде.